Српски
Srpski
English
eXTReMe Tracker
ВЕЧИТИ ШАХ
Прва - Турнири - Претрага - Рејтинг - Репортаже - Једи једи - Линк
user:  
pass:
 
  О репрезентацији

О репрезентацији

20.07.2020 / ВМ Ђукић, Никола (2525)

Састав репрезентације Црне Горе за Онлајн Олимпијаду очекивано је изазвао негативне реакције. Необавијештени би могли да се запитају зашто је то толико важно, јер ипак се ради само о такмичењу преко интернета, а не о неком заиста значајном турниру. Проблем је у томе што се ово такмичење користи да се на мала врата коначно спроведе чистка у репрезентацији која се већ годинама најављивала, а која је започета смјеном Милана Драшка са функције селектора.

О Милановој смјени досадашњи репрезентативци су се већ изјаснили путем протестног писма које су потписали четворица од пет чланова националног тима, али у свијетлу дискусија које су се могле чути на недавно одржаној Скупштини Шаховског савеза, као и прича о репрезентацији које се константно пласирају у одређеним круговима, желио бих да неке ствари додатно појасним.

Прво и основно - није истина да су резултати у Милановом мандату били лоши, што се лако види простим увидом у табеле. Рецимо то још једном, јер изгледа да први пут није било довољно - под Милановим вођством репрезентација је на четири од пет великих такмичења на којима је учествовала била пласирана боље од свог просјечног рејтинга. Ако су ово лоши резултати, како би онда тек добри изгледали? Можда руководство Шаховског савеза сматра да би репрезентација требало да се бори за медаље, али бојим се да је тренутна реалност нашег шаха далеко од тога.

Друго, али не мање важно - није истина ни да је атмосфера била лоша, а што се често могло чути као аргумент за смјену селектора. У ових пет година атмосфера је била веома добра, а најбоља је била управо прошле године, на Првенству Европе у Батумију. Чак бих рекао да је можда то била и најбоља атмосфера од кад постоји репрезентација, чини ми се да никад нијесмо имали толико заједништва и тимског духа. Управо то је и пресудно допринијело да не потонемо после лошег старта, већ да серијом побједа у финишу постигнемо још један резултат испред свог рејтинга.

Дакле, није проблем у резултатима, није проблем у атмосфери, није, наравно, ни у извјештајима, што је такође помињано као један од разлога смјене, проблем је био само један - што Милан није био спреман да саставља репрезентацију по жељама руководства Шаховског савеза. Да је пристао на то, вјероватно би још дуго био селектор.

А какву то репрезентацију жели руководство Савеза? Подмлађену, наравно. И ко може да не подржи нешто такво, па зар није подмлађивање сасвим природан процес? Наравно, али тај процес мора да се спроведе на прави начин да би имао смисла. Неопходно је у континуитету пружати услове талентованим младим играчима за напредовање, у виду тренерског рада и озбиљних турнира, како би им се помогло да достигну ниво потребан за репрезентацију. Ставити неког у државни тим зато што је млад и надати се да је то довољно да створимо играча може довести само до урушавања критеријума и урушавања саме репрезентације, а на дуже стазе неће дати позитивне ефекте.

На крају крајева, тај приступ је већ покушан у женској репрезентацији 2017. и након три године резултати експеримента се могу оцијенити као поразни. Тијана Благојевић је напустила црногорски шах, освојена су два последња мјеста (иако је на Kупу шампиона наша екипа била појачана Јованом Рапорт), а младе шахисткиње које су тада ушле у репрезентацију нажалост нијесу оствариле значајан напредак. Умјесто да се из тога извуку неке поуке и покуша са другачијим приступом, систематичнијим и стрпљивијим, сада се креће у сличан пројекат са мушком репрезентацијом.

Заговорници подмлађивања по кратком поступку често понављају да ће улазак у репрезентацију мотивисати младе играче, али нијесам сигуран да је прави начин да неког мотивишете тако што га ставите у екипу прије него што то заслужи. У том смислу ми много логичније ђелује приступ Милана Драшка, који је покушао да мотивише потеницијалне кандидате тако што је прошле године допунио критеријуме за избор репрезентативаца, олакшавајући младим играчима улазак у државни тим. Наиме, допуном критеријума се младим кандидатима за репрезентацију као услов да би постали чланови државног тима поставила титула интернационалног мајстора и рејтинг од 2400. Наравно, тадашњи селектор је себи оставио слободу да у случају јасног позитивног тренда у репрезентацију позове и неког ко не испуњава наведе услове у потпуности. Па зар није то довољан подстрек од стране селектора, који отвара простор младима, али истовремено чува дигнитет репрезентације, успостављајући јасне критеријуме испод којих не би требало ићи, осим у изузетним случајевима?

А младог играча ћете најбоље мотивисати ако види да Савез брине о њему и улаже у његов развој. Мислим да је у том смислу било неких позитивних помака у претходном периоду, али направљене су и неке грешке. То се прије свега односи на овогодишње скидање неколико талентованих младих играча са списка стипендиста, без образложења и без разговора са тим играчима како би им се објаснила ситуација и разлози за губитак стипендије. Чињеница је да је претходних година Савез имао превише стипендиста, чиме су се умањивали ефекти тог вида помоћи, али ми у данашњој ситуацији просто немамо луксуз да се олако одричемо било којег младог талента, па је стога било изузетно важно обавити разговоре са свима који су остали без стипендија и јасно им ставити до знања да се и даље рачуна на њих.

А ако се олако одричемо младих талената, изгледа се још лакше одричемо људи за које мислимо да је њихово вријеме прошло. И управо то ми можда највише смета у свему овоме, овакав однос према људима који су оставили велики траг у црногорском шаху. Милан Драшко је пет година био селектор, прије тога је осам година играо за репрезентацију. Ако је већ морао да буде смијењен, зар није то могло да се уради елегантније? Рецимо, уз образложење да је Савез желио да испроба другачији концепт националног тима и јавну захвалност досадашњем селектору за успјешну сарадњу, можда чак и уз пригодан поклон, а без бајки о лошим резултатима, лошој атмосфери и лошим извјештајима. Умјесто тога, Милан је наводно смијењен још у децембру, а обавијештен је о смјени тек у марту, дан-два прије објављивања штурог саопштења са сједнице Управног одбора, у којем се, између осталог, наводи да је именован нови селектор, а стари се чак и не помиње, као да никад није ни постојао.

Исто тако, Драгиша Благојевић и Драган Kосић играли су за репрезентацију на тринаест великих такмичења и најмање што су заслужили је достојанствен опроштај од националног тима. Умјесто тога, просто су прекрижени, без икаквог образложења. Чак је Драгиша прије изласка у јавност послао Савезу допис сличне садржине оном који је објављен на Шах-мат листи, али није добио никакав одговор. Па зар може Савез тако да поступа са дугогодишњим репрезентативцем, неким ко је играјући за репрезентацију остварио један од највећих резултата у историји црногорског шаха, шта год поједини функционери приватно мислили о њему? Зар Драгиша и Драган нијесу заслужили да им се макар каже хвала за све што су пружили репрезентацији, чак и ако се мисли да је дошло вријеме да се повуку? Или ако је нечија идеја била да је Онлајн Олимпијада добра прилика да се опробају млађи играчи, који чешће играју преко интернета, зашто је било проблем да се то саопшти? Овако имамо три човјека који су много дали црногорском шаху, а који су просто одбачени, без икаквог образложења. Некако не вјерујем да је такав однос према заслужним људима добра порука и мотивација за младе играче који треба да заузму њихова мјеста.

После свега реченог неко може поставити питање зашто сам пристао да играм за репрезентацију на Онлајн Олимпијади. Управо зато што је у питању такмичење преко интернета, скоро ревијалног карактера, па не мислим да би моје евентуално одбијање имало неку посебну тежину. Нијесам сигуран да ћу се једнако понашати када дође тренутак да се ова иста политика спроводи у екипи за неко велико такмичење. Желим да нагласим да ми је увијек била посебна част и задовољство играти за репрезентацију и никад нијесам био мотивисан као кад наступам за национални тим. Ипак, и поред одличне атмосфере у самој екипи, константи притисци на репрезентацију од стране челника Савеза почели су ту част и задовољство да све више претварају у само још једну обавезу коју треба испунити. Због тога је можда боље да се сам повучем на вријеме, него да чекам да неко у Савезу одлучи да је дошао тренутак да и ја будем прекрижен, као моје колеге сада.