Српски
Srpski
English
eXTReMe Tracker
VEČITI ŠAH
Prva - Turniri - Pretraga - Rejting - Reportaže - Jedi jedi - Link
user:  
pass:
 
  Poštovanje za velemajstora

Poštovanje za velemajstora

26.12.2019 /   Ilić, Slobodan S (2035)

Izmiče godina, naša mala šahovska komuna zatvara godišnji bilans. Igralo se, igralo se individualno, kolektivno, klasično, ubrzano, brzopotezno, u domaćem i stranom ambijentu, generacijski široko sa ishodima uglavnom u rasponu standardizovanih dometa. Nadu u potencijalni vrhunski uzlet koji bi nas izmestio iz rutine prenosimo na vreme koje tek treba da stigne. Mala smo zajednica manje više se međusobno svi znamo i bez obzira na retka susretanja, zajedničkim pripadanjem istoj veri dragoceni smo jedni drugima. Pred sam kraj godine izgubili smo dugogodišnjeg lojalnog člana , napustio nas je velemajstor Miroslav Tošić. Tekst koji sledi posvećen je njegovim senima.

POŠTOVANJE ZA VELEMAJSTORA

U novembarski ponedeljak u podne uz opelo i prisustvo većeg broja lokalnih i niških šahista na malom svrljiškom groblju sahranjen je velemajstor Miroslav Tošić. Pogrebu su prisustvovali i predstavnici šahovskog saveza Srbije, prisutna je bila i njegova bivša supruga ruski velemajstor Marija Manakova. Tužne slike, tragična priča. Briga za zdravlje Tošiću nikad nije bila prioritet, baš naprotiv imao je prema njemu izraženo autodestruktivan odnos u kome telo nije imalo šanse da na duže vreme pretekne Ispraćen je u atmosferi žalosti i neverovanja sa jednodušnom konstatacijom izgovorenom i odćutanom da je bio odličan šahista, jak velemajstor ali pre svega poštenjačina, naivčina jednom rečju dobar čovek. Da, i uz sve to bio je i hodočasnik bez jasnog smera, pseudofilozof, poetska duša, provincijski sanjar u trajno nerazrešenom odnosu sa svojom lokalnom sredinom koju je silinom svoje nadarenosti daleko prevazišao, ali od čijeg ograničavajućeg uticaja nikad nije uspeo da se do kraja otrgne. Prenaglašena individualnost i nomadska priroda nisu ga na dužu stazu zadržali ni u niškom šahu gde je formacijski najviše pripadao. Iza svih njegovih uloga i interakcija razvijala se i do pred samu smrt trajala jedna hrabra, originalna šahovska karijera, kontroverzna u porukama, rasejana usponima i padovima, permanentno egzistencijalno opterećena, nikad dovoljno finansijski i porodično stabilna da u potpunosti razigra svoj neosporni potencijal.

Šahovski se prepoznao relativno kasno, tek u srednjoj školi, ali kad je “virus ušao u krvotok” vrlo brzo ga je preplavio i postao sastojak od koga je do poslednjih dana bio zavistan. Posmatrajući njegove debitantske partije na omladinskoj tabli niškog kluba, sećam se kao danas tih reči, pokojni velemajstor Šahovića komentarisao je u svom stilu: “od ovog seljačeta će se napraviti jak igrač”. Kao da je naslućivao budućeg šahovskog dvojnika koji ga je po dubinskom shvatanju igre, nonšalantnom odnosu prema teoriji, glorifikovanju ličnog neusavršavanja i potpunom ignorisanju sportskog načina života skoro doslovno prekopirao. Bez šahovskih učitelja, van standardizovanih okvira napredovanja kroz kadetska i omladinska takmičenja, stalno u razmeđu lokalnog provincijskog kluba koji mu je obezbeđivao skromnu apanažu i sezonskih nastupa u jačim klubovima koji su mu donosili samo privremenu egzistencijalnu relaksaciju, Tošić je monaškom doslednošću koračao svojom šahovskom stazom. Polovni kompjuter je nabavio mnogo vremena nakon što je postao velemajstor i to ne iz autentične potrebe (imao je averziju prema “šahu van šahovske table”) već više zbog pritiska svojih šahovskih drugara. Osnovna šahovska literatura mu se uglavnom sastojala iz raznoraznih časopisa koje je dovlačio sa brojnih turnira odigranih u Rusiji, korisnih za njegov model studiranja, ali istovremeno i pogodnih da se u trenutcima finansijske krize bez žaljenja ponude za otkup. Ali ako se u “vanigračkom miljeu” ponašao amaterski nonšalantno, kad krene igra i “tabla počne da diše” pretvarao bi se u vrhunskog profesionalca, fanatično fokusiran na aktuelnu šahovsku temu, neumorno angažovan u traganju za najlogičnijim rešenjima, budan i spreman da se u trenu prilagodi promeni ritma i dinamskim zahtevima pozicije. U više navrata sam imao priliku da se u to lično uverim, odigrali smo dosta turnirskih partija. Uvošten monalizin osmeh susretao me je kad god podignem glavu, kroz njega se nesvesno maskirala kreativna odsutnost. Česti pušački izleti u međupotezima njegovih partija bili su svojevrsna demonstracija “mesečarskog transa” u kome je on sa nesmanjenom koncentracijom i u pušačkoj zoni igrao svoju partiju.

U toku svoje šahovske karijere koja je trajala više od četri decenije Toške je na raznoraznim domaćim i stranim lokacijama odigrao bezbroj partija i turnira u svim formatima. Borio se bespoštedno i ravnopravno sa više generacija počev od one najslavnije (Gligorić, Ivkov, Matulović, Marjanović...) koju je ispratio u odlasku, preko trajno prisutne (Damljanović, Rajković, Abramović, Dražić, Cvetković...) sa kojom se najviše rvao, pa sve do reprezentativno aktuelne (Ivanišević, Perunović, Sedlak...) i već afirmisano nadolazeće (Radovanović, Zajić, Vuk Đorđević..). Najbolje je igrao u periodu 1995-2000, bio je na pragu reprezentacije, dobio je velemajstorske akreditive, dogurao do svog maksimalnog rejtinga 2525, pod bombama 1999 godine osvojio šampionat zemlje. U to vreme mu se rodio sin, osam godina je proveo u braku sa ruskom šahistkinjom Marijom Manakovom čija je dinamična umetnička priroda umnogome uticala na oslobađanje njegovih potisnutih potencijala. Neko vreme je živeo u Moskvi, napravio kontakte koji su mu omogućili više nastupa na ruskim turnirima, posebno je bio rado pozivan na tradicionalna šahovska susretanja u Čeljabinsku. Nažalost kao i mnogi neiskazani talenti u našem šahovskom podneblju nije ozbiljno shvatio svoj životni momentum. Posledično nije ga ni oplodio. Autodestruktivne sile njegove prirode polako su počele da preuzimaju primat, čežnjivo je tragao za originalnom formulom “naduspeha” sve više se utapajući u pseudofilozofsku letargiju. Zaljuljala mu se vera, ne toliko u samu igru koliko u sopstvenu dostojnost da u njoj učestvuje. Polako je počeo da presušuje izvor inspirativne energije, rezultati su mu izgubili kontinuitet, do samog kraja karijere namah bi blesnula poneka blistava kreacija ali bi se poput na tren osvetljenog bisera vrlo brzo utopila u sivilo prosečnosti. Ma koliko paradoksalno zvučalo Tošić je i pored svoje opsesivne takmičarske angažovanosti svoje primarno šahovsko vreme trošio na kontemplaciju, šahovsko sanjarenje, na razmišljanje o šahu u opštem značenju. Neostvarena ambicija mu je bila da postane selektor ženske reprezentacije uveren (i verovatno obodren iskustvom zajedničkog života sa našom dugogodišnjom reprezentativkom) da bi u tom miljeu njegove “univerzalne šahovske ideje” najintenzivnije doživele stvaralačku primenljivost. Vizionarski je glorifikovao značaj psihološkog samouvida i traganja za sopstvenim umetničkim mogućnostima kao važnog uslova za vrhunske domete. Verovao je da su žene najprijemčivije za takve uticaje i kad god bi se zatalasalo oko “ženskog selektorstva” napaljeno bi mi predlagao rad na psihološkom programskom projektu, kao ekskluzivnom adutu kandidature. Naravno dotični se nikad nije pokrenuo, prosto iz razloga što osnovnom uslovu za njegovo ostvarivanje, lobiranju, administrativnim spletkama, animiranju šire šahovske javnosti i ličnom marketingu nije bio logistički niti karakterno dorastao.

Velemajstor Tošić je bio šahovski samouk, neobična i originalna figura, NJegovim odlaskom naša mala šahovska zajednica izgubila je vernika na koga se uvek kad je u pitanju šahovska profesija u svakom aspektu njene primenljivosti moglo računati. Do poslednjih dana nije ga napuštala uverenost da se spasonosna tajna osmišljenog življenja krije u šahu, iluziju njenog potencijalnog otkriće ostavio je u amanet budućim generacijama. A nama sa kojima je tokom svog šahovskog veka rastao, družio se i igrao ostaje legat njegovih originalnih partija, trajno sećanje na plemenitog čoveka i drugarska obaveza da “ako nekad sretnemo Mariju” ispratimo poetični naslov lirskog dokumentarca koji je snimio i posvetio svojoj bivšoj supruzi i po dobru ga pomenemo.