Лорд Дансени: "Гамбит три морнара"

04.01.2007 /   Андрејић, Владица (2197)

Драги читаоци, пред вама је једна изузетна шаховска новела. "Гамбит три морнара" написао је Лорд Дансени и она је ушла у његову збирку "Приче чудеса" која је објављена давне 1916. године. Лорд Дансени је заправо псеудоним англо-ирског писца и драматурга чије је пуно име било Едвард Џон Моретон Дракс Планкет, 18. Барон Дансени, живео од 1878. до 1957. године. Оригинални текст приче на енглеском можете прочитати овде, док је на српском дат превод Драгослава Андрића из његовог феноменалног Шаховског забавника (стране 48-53). Уживајте!

ГАМБИТ ТРИ МОРНАРА

Лорд Дансени

  Седећи пре неколико година у некој старој крчми у Оверу, једног пролећног поподнева, чекао сам, по своме обичају, да се догоди нешто несвакидашње. У томе погледу нисам баш увек бивао разочаран, јер су чудни, тмурни прозори, који су гледали на море, у ту ониску просторију бацали тако тајанствену светлост да се чинило као да и она сама утиче на оно што се збива унутра. Али било како било, тек - у тој сам се крчми нагледао чудних ствари, и наслушао још чуднијих.
  Док сам ту тако седео, у крчму уђоше тројица морнара. Рекоше да су се управо вратили на копно, опаљени сунцем после врло дуге пловидбе по јужним морима. Један од њих је имао шах под мишком, па се и пожалише да не могу наћи неког са којим би играли шах. Један омален, црномањасти гост, који је седео у углу и пијуцкао чај, упита их зашто им је до тога толико стало, а они одговорише да би играли са сваким у по фунту. Онда су отворили кутију са фигурама, јевтиним и прљавим, али онај одби да игра са тако неподесним фигурама. Морнари му понудише да он нађе боље, па је на крају отишао до свога стана, у близини, и донео сопствену гарнитуру, а онда су сели да играју договарајући се између себе - рекли су да морају играти заједно.
  Е па, показало се да тај омалени, црномањасти човек није био нико други него Ставлокрац.
  Истина, сада је био сасвим сиромашан, па је та фунта за њега значила и више него за саме морнаре, али ипак као да није био склон да са њима заигра, него су морнари наваљивали. Неприкладност фигура му је била само изговор да уопште не игра, а морнари су и ту нашли излаз. Онда им је скренуо пажњу на то ко је он, али морнари никад нису ни били чули за Ставлокраца.
  Те тако, више нису причали. Ставлокрац више није говорио, или зато што није хтео да се пред њима прси, или зато што га је озловољило то што нису ни знали ко је он. А ја нисам видео зашто бих морнарима то објашњавао. Ако им узме ту фунту, па нека, тако им и треба: толико сам му се одувек дивио да ми се чинило да заслужује свако добро. Није тражио да играју, они су сами тражили да се игра у новац; он их је упозорио, и дао им предност првог потеза; Ставлокрацу се ништа није имало замерити.
  Дотле никада нисам био видео Ставлокраца, али сам претходних неколико година проучавао скоро све његове партије игране на најзначајнијим такмичењима, а оне су, наравно, свима онима што желе да напредују у шаху служиле као узор. Само врло млади шахисти могу у потпуности схватити колико је било моје задовољство што сам могао да га и лично гледам како игра.
  Него, морнари су спуштали главе скоро до самог стола, домунђавали се нешто пре сваког потеза, али су шапутали тако тихо да се није могло чути шта смерају.
  Изгубили су три пешака скоро једног за другим, а онда остали и без скакача, па убрзо и без ловца; играли су, у ствари, славни Гамбит Три Морнара.
  Ставлокрац је играо самопоуздано и опуштено, као што се од њега могло и очекивати, када наједном, негде око тринаестога потеза, приметих да изгледа изненађен; погнуо се над таблом, погледао прво њу па онда морнаре, али на њиховим безизразним лицима ништа није могао прочитати. Онда се опет загледао у таблу.
  Од тада је играо смотреније; морнари изгубише још два пешака док Ставлокрац дотле није изгубио ништа. Погледао ме је скоро нервозно, као да ће се десити нешто што није желео да видим. Помислих најпре да му је незгодно што ће морнарима узети фунту, а онда ми сину да би он могао и изгубити ту партију - ту сам могућност видео на његовом лицу а не на табли, јер ми је ток игре постао већ неразумљив. Не могу описати своје изненађење када се после још неколико потеза Ставлокрац предао.
  Морнари нису испољили ништа више одушевљења него да су добили коју ситну пару играјући некаквим масним картама између себе.
  Ставлокрац их упита где су научили то отварање. "Смислили смо га некако" рече један од њих. "Тако нам је, ето, дунуло у главу," рече други. Питао их је у које су луке свраћали. Очигледно је веровао, као и ја, да су тај невероватни гамбит научили, можда, у некој старој шпанској колонији, од неког млађег мајстора чија слава још није допрла до Европе. Веома га је занимало ко би тај јуноша могао бити, јер ни он ни ја нисмо могли ни замислити да су то измислили ови морнари - не би то могао поверовати нико ко би их само видео. Али од њих није могао извући право објашњење.
  Свакако, Ставлокрац једва да је могао себи дозволити да остане без фунте. Понудио им је да опет играју уз исти улог. Морнари почеше да себи ређају беле фигуре. Ставлокрац их подсети да сад он треба да има први потез. Морнари се сложише, али наставише да ређају себи беле, а онда причекаше да он започне игру. Била је то, у суштини, ситна ствар, али је открила и Ставлокрацу и мени да ниједан од тих морнара чак и не зна да бели увек први вуче.
  Ставлокрац је против њих заиграо своје отварање, природно претпостављајући да они, пошто нису ни чули за Ставлокраца, неће знати ни његово отварање. Очекујући са сигурношћу да ће вратити своју фунту, заиграо је пету варијанту, где долази онај седми, компликовани потез, или је бар Ставлокрац намеравао да у то уђе, али се скренуло у варијанту непознату и онима који су проучавали његове партије.
  Током читаве игре пажљиво сам посматрао морнаре, и постао сам сасвим сигуран, како само може да буде сигуран пажљиви посматрач, да онај морнар који је седео лево, Џин Банион, чак и не зна како се вуку потези.
  Кад сам с тим био начисто, посветио сам сву пажњу другој двојици, Адаму Бејлију и Билу Слогсу, настојећи да прокљувим ко је од њих био "главни мозак", и подуже ми није било јасно. А онда сам чуо Адама Бејлија како изговара шест речи - једине речи које сам чуо од свега што су шапутали: "Не, него оног са коњском главом!" И ето, тако сам закључио да Адам Бејли и не зна шта је скакач, мада се, наравно, тако могао изражавати да би ствар учинио разумљивијом за Била Слогса, али се не би рекло да је био такав случај. Значи, преостао је Бил Слогс. Посматрао сам, потом, Била Слогса са извесним чуђењем, јер није изгледао ништа паметнији од друге двојице, него можда само мало одлучнији. Јадни Ставлокрац је опет био поражен.
  Те тако, на крају сам ја платио уместо Ставлокраца, па сам покушао да уговорим игру само са Билом Слогсом, али он није пристао, морали су да играју сва тројица заједно или нико од њих. Онда сам пошао са Ставлокрацом до његовог стана. Био је тако љубазан да је одиграо са мном једну партију. Наравно, нисам му пружио неки дужи отпор, али се више поносим својим поразом против једног Ставлокраца него било којом партијом коју сам икад добио. А онда смо читав час разговарали о тим морнарима, и нисмо могли да их ухватимо ни за главу ни за реп. Рекао сам му шта сам приметио у вези са Џином Банионом и Адамом Бејлијем, па се сложио са мном да је Бил Слогс био главни, мада никако није умео себи објаснити како је Бил могао натрапати на онај гамбит, или на нову варијанту у отварању самога Ставлокраца.
  Адреса тих морнара могла је бити и сама та крчма као и било која друга, а имали су тамо да буду целе вечери. Предвече сам се вратио у крчму, и затекао их - још су били тамо. А онда сам понудио Билу Слогсу да играм само са њим, али је он то опет одбио. Ипак, на крају је пристао да заиграмо у једно пиће. Тако сам утврдио да он није ни чуо за правило "ан пасан". Веровао је, чак, да краљ коме је раније једном био дат шах не сме више да се рокира; није знао ни да неко може имати на табли две или више краљица истовремено, ако догура пешаке до осмог реда; није знао да се пешак тако може претворити и у скакача. Направио је читав низ основних грешака у тој партији, коју сам брзо добио. Учинило ми се да сам већ тада био на путу да откријем њихову тајну, али његови другари, који су све време гунђали у углу, приђоше и умешаше се. Очигледно, било је противно њиховом договору играти шах појединачно; у сваком случају, изгледали су љути. Зато сам отишао из крчме, али сам опет навратио сутрадан, па и следећих дана, и често виђао те морнаре, али ниједном приликом нису били разговорљиви. Наговорио сам Ставлокраца да се држи пострани, па нису имали с ким да играју шах у фунту, а ја нисам хтео са њима да играм ако ми не открију своју тајну.
  А онда сам једне вечери затекао Џима Баниона већ пијаног, мада не толико пијаног колико је желео, јер су оне две фунте већ биле потрошене, па сам га почастио скоро читавим врчом вискија, или онога што се називало вискијем у тој крчми, у Оверу, па ми је одмах открио тајну. Пре тога сам и другој двојици дао довољно вискија да би ћутали, а касније су те вечери и отишли, али је Џим Банион остао са мном за малим столом, погнут над њим, тихо ми говорећи право у лице, док му је дах заударао на виски, или на оно што се ту називало вискијем.
  Напољу је дувао ветар, као и обично у гадним новембарским ноћима, јечећи и надирући са Југа, куда је била окренута та крчма са свим тим својим оловно мутним прозорима, тако да сам једино ја могао чути глас Џима Баниона док ми је откривао ту тајну.
  Пловили су годинама, рекао ми је, са Билом Снајтом, који је умро приликом њихове последње пловидбе кући. Сахранили су га у мору. Сахранили су га у џаку, па су сви поделили оно мало стварчица које су му припадале, а ова тројица су добила његову кристалну куглу - само су они и знали да ју је имао. И ето, играли су шах помоћу те кугле.
  Спремао се да ми исприча све о оној ноћи на Куби када је Бил купио ту куглу од неког незнанца; да ми прича како би они што мисле да су претурили преко главе грдне непогоде требало да виде ону што је беснела на Куби када је Бил куповао ту куглу, па би схватили да дотле нису ни знали шта је права непогода. Али онда сам га прекинуо, на несрећу, па сам тако пресекао нит његовог приповедања, те се расплинуо, трабуњајући неко време, псујући којекакве људе, и причајући ми о другим земљама - о Кини, Порт Саиду и Шпанији. Ипак, на крају сам га навео да опет прича о Куби. Питао сам га како то они играју шах уз помоћ те кристалне кугле, па ми је рекао да се само погледа табла а онда се погледа кугла, где би позиција била иста као на табли, са свим оним чудним фигурицама, које су изгледале исте такве само би биле мање, те коњске главе и све остало, па чим би противник нешто одиграо, прави би се потез видео и на кугли, те бисте имали само да га изведете на табли. Ако не бисте извели потез који бисте видели на кугли, на њој би се све пореметило, све би се страшно измешало и усковитлало и замутило, тај би се потез опет појавио на њој, и опет, и стално све тако, а кристал би постајао све мрачнији - тада би најбоље било скренути поглед од њега, јер би се иначе све то после сањало, па би вас све те гадне фигурице спопадале и псовале у сну, и целе би ноћи изводиле некакве уврнуте потезе.
  Учинило ми се, ипак, да ми - ма колико био пијан - не говори истину, па сам му обећао да ћу га упознати са људима који целог живота играју шах, тако да ће он и његови другари моћи да зараде фунту кад год зажеле, а обећао сам му и то да његову тајну, ако ми само каже истину, нећу открити Ставлокрацу, па сам то обећање и одржао још дуго пошто су морнари већ били изгубили ту тајну. Отворено сам му рекао да не верујем у ту причу о кристалној кугли. Џим Банион се још више пригнуо преко стола ка мени, па ми се заклео да је видео оног од кога је Бил купио куглу, а од тога се могло свашта очекивати. Прво и прво, коса му је била гадно црна, а црте лица су га непогрешиво одавале чак и тамо на Југу. Тај је умео да игра шах жмурећи, па да ипак победи било кога на Куби. Али то није било све, него је сам тај посао који је направио са Билом открио ко је тај. Трампио је ту куглу за Билову душу.
  Погнут ка мени преко тог стола, запахњујући ми лице својим дахом, Џим Банион је климнуо главом неколико пута, а онда заћутао.
  Онда сам га спопао питањима. Зар се шах игра и тако далеко, на Куби? Одговорио ми је да га тамо сви играју. Може ли се уопште поверовати да би икоји човек пристао на такву погодбу, као што је Снајт учинио? Зар та подвала није исувише добро позната? Зар није описана у стотинама књига? А ако није умео да чита књиге, зар није морао чути од других морнара да је Ђаволова најпознатија смицалица баш та - да се тако докопава душа којекаквих глупака?
  Џим Банион се завалио у столици, ћутке се смешећи на сва та моја питања, али кад сам поменуо глупаке опет се тргнуо к мени, унео ми се у лице, па ме неколико пута упитао да ли ја то Била Снајта називам глупаком. Изгледа да су та тројица морнара имала високо мишљење о Билу Снајту, па је љутило Џима Баниона кад би неко ишта рекао против Била. Похитао сам да га уверим да ми сама таква погодба изгледа глупа, а не човек који је склапа; јер морнар је изгледао опасно нарогушен, што и није било чудо, јер би виски у тој полумрачној крчми разуларио и неку калуђерицу.
  Кад сам му рекао да ми је сама та погодба изледала глупа, опет се насмешио, а онда је лупнуо песницом о сто и рекао да нико никада није могао подвалити једноме Билу Снајту, и да Ђаво никада није направио лошији посао; према свему ономе што је о Ђаволу прочитао или чуо, Нечастиви никад није био тако повучен за нос као те ноћи кад је срео Била Снајта док је на Куби беснела непогода, јер је Билова душа већ била сва проклета, као ниједна друга широм мора и океана; Бил је био добар другар, али му је душа била скроз наскроз проклета, па је он, значи, добио ту куглу ни за шта.
  Да, да, он, Џим Банион, био је лично тамо и све је то видео - и Била Снајта у тој кубанској крчми док је поигравала светлост свећа, видео је Ђавола како улази сав покисао, како се рукују та двојица префриганаца склапајући погодбу, како Ђаво одлази док муње севају а ураган бесни, и како Бил Снајт седи смејући се, онако сам за себе, између налета грмљавине.
  Али ја сам имао још питања, па сам прекинуо то његово враћање успоменама. Зашто су сва тројица увек играла заједно? На лицу Џима Баниона се појави нешто налик на страх; у први мах није ни хтео да ми одговори. А онда ми је рекао да је то било овако. Ту куглу нису купили, него им је остала као њихов део од Билове скромне заоставштине. Да су је купили од Била или добили за нешто трампом, било би све у реду, али то сад не могу да промене јер је Бил мртав, а они не могу бити сигурни да она стара погодба са Ђаволом не качи можда и њих. А пакао мора да је огроман и пуст, па није баш пријатно отићи тамо сам самцит, и зато су се њих тројица договорили да се држе заједно, и да се том куглом служе или заједно или никако, сем ако неко умре, после чега би се њоме служила преостала двојица док би их онај први тамо чекао. А последњи од њих би понео ту куглу, или би можда кугла донела њега. Није им изгледало, рекао је, да су њих тројица од оних што су предодређени за Небо, знали су они добро где им је место, али се никоме од њих није свиђало да се у Паклу нађе сам, ако то већ мора да буде Пакао. Знао је он можда петорицу људи који се нису бојали смрти, али Бил Снајт се није бојао ни самог Пакла. Умро је са осмехом на лицу, као детенце када спава; пиће је убило једнога Била Снајта, пиће, па то ти је.
  Зато сам ја и победио Била Слогса; Слогс је имао тада при руци ону куглу, али није хтео да се њоме служи; ти морнари су се, изгледа, бојали самоће као што се неки боје да се не повреде; он је био једини који је уопште знао икако да игра шах, научио га је да би могао одговарати на питања, форме ради, али га је научио лоше, како сам утврдио. Ту куглу никад нисам видео, никад је никоме нису показивали; али Џим Банион ми је те ноћи рекао да је она велика као шотка кокошијег јајета кад би та шотка била округла. А онда је заспао.
  Било је још много питања која сам желео да му поставим, али никако нисам могао да га расаним. Чак сам измакао сто, па је пао на под, али је наставио да спава; крчма је била скоро сва у мраку, горела је само једна свећа; и тек сам онда приметио да су друга два морнара већ била отишла, остали смо ту само Џим Банион и ја, и онај крчмар злопоглеђа, а и тај је спавао.
  Када сам увидео да је морнара немогуће пробудити, изашао сам у ноћ. Следећег дана Џим Банион више није хтео о томе да говори; а тад сам опет отишао до Ставлокраца, затекао сам га како управо ставља на папир своје тумачење целог случаја, које су шахисти иначе прихватили - да је један од њих научио онај необични гамбит, а да су друга двојица, сваки по нешто, научили све одбране као и даљу игру. Али нико није знао шта да каже ко их је свему томе научио, мада се то касније истраживало по читавом Јужном Пацифику.
  Никакве даље појединости нисам сазнао од те тројице морнара, јер су вечито били или исувише пијани да би могли разговарати, или недовољно пијани и зато неразговорљиви. Џима Баниона сам, изгледа, оне вечери био ухватио у некаквом изузетном тренутку. Али одржао сам своје обећање, то им је омогућило учешће да великом турниру, где су направили такво замешатељство да је многим високо реномираним шахистима углед био из темеља поткопан. Тако су терали месецима, не губећи ниједну партију, и увек играјући за фунту. Ишао сам за њима просто да бих их гледао како играју. А играли су велелепније него и сам Ставлокрац док је још био млад и у пуној шаховској снази.
  Али онда су се избезобразили, па су почели да дају краљицу форе чак и прворазредним шахистима. И на крају, једнога дана кад су сва тројица били пијани, заиграли су против најјачег играча Енглеске само са редом пешака испред свог краља. Добили су и ту партију, дакако. Али онда се кугла распукла. Никад у животу нисам осетио такав смрад.
  Тројица морнара су то поднела прилично стоички, пријавили су се за службу на разним бродовима и опет отишли на море, те шаховски свет више није видео - нити ће, верујем, икад видети - најјединственије играче које сам икад срео, а који су могли сасвим да упропасте лепу шаховску игру.