Љиља Дрљевић

МОТИВ ИЗ НЕПРАВДЕ

Некада, у срећна времена, Србија је била препознатљива по шахисткињама. Земља је могла да се подичи једном Милунком Лазаревић, Верицом Недељковић, Алисом Марић и Наташом Бојковић, била је дуго мека женског шаха. Светске првакиње радо су долазиле у Србију, а неки од најјачих и најбољих турнира свих времена, одиграни су управо на овим просторима...

Тих времена, из многобројних разлога, више нема. Женски шах у Србији је на маргинама, квалитетних играчица све мање, а томе је у многоме допринела и криза резултата. На већи успех чека се више од деценије, а велика шанса, испуштена је на Олимпијади у Ханти Мансијску, где је нашим дамама мало не достајало да се кући врате са медаљом. То мало, био је недостатак још једне квалитетне играчице, на шта су још пре поласка у Русију, указивали шаховски познаваоци.

Београђанка Љиља Дрљевић (26), једна је од шахисткиња са којом је тас на ваги могао да превагне на нашу страну. Одлуком селектора Ане Бендераћ, Љиља је остала код куће, у тренутку ка да је могла можда и највише да пружи српском шаху. У последњих годину дана, уз Марију Манакову, Љиља је показала највише, поправивши рејтинг за чак 80 поена...

Осмех који разоружава: Љиља Дрљевић

– Никада нисам схватила због чега нисам позвана у репрезентацију, али то ме више и не занима – почиње причу Љиља Дрљевић. – Сведоци смо да је селекторка направила траљав посао, али мислим да су највише на крају испаштале играчице ко је су репрезентацију Србије довеледо тог фамозног меча са првим тимом Русије. После дужег времена, поново сам почела да ређам успехе, мислим да сам заслужила позив. У том веома мучном периоду, доживела сам и губитак члана породице, тако да више нисам ни размишљала о неправди од стране Ане Бендераћ...

Изостанак Љиље је тим чуднији, јер је 26–годишња Београђанка пре свега позната као одличан екипни играч. Њени тимови, по правилу су постизали добре резултате и освајали титуле. Прво играла је у Радничком из Рудоваца, који је у то време тек прешао из друге у прву савезну лигу и константно се борио за опстанак.

– Тада нисам добијала новац за учешће, за разлику од данашњих омладинаца и омладинки, већ искључиво за наступе на турнирима. Памтим да су то била углавном обећања око којих је увек било натезања током године – сећа се Дрљевићева.

После Рудоваца, заиграла је за младу екипу Рада из Београда, где је атмосфера била много боља, али се ни ту, како каже, услови за игру нису битније променили. – Иако су клуб водили, и да нас га воде, људи који се добро разумеју у шах и тренерски рад, нисам добила од говарајућу подршку, иако сам једне године остварила и најбољи резултат читаве Прве савезне лиге, са 6 поена из 7 партија на четвртој табли. Тада су ме приметили људи из нашег најтрофејнијег клуба, освајача Еврокупа БАС-а. Уследила је сарадња која траје пуних осам година.

БАС је тим који јој у потпуности одговара.

- Ту сам по први пут наишла на људе који, пре свега, желе најбоље за играчице, али захтевају и максималну посвећеност клубу за време екипних такмичења. Комбинација та два приступа, људског и професионалног, и данас краси наш однос. Велика је част и задовољство играти за такав клуб. Иако су за успехе БАС–а, поред играчица, за служни још неки пријатеља клуба, издвојила бих Милоша Миловановића, Анђелка Мучибабића и садашњег председника Шаховског савеза Србије, Миодрага Вукотића.

Велика шанса за српски шах је пропуштена, и Љиља не жели више да се осврће. У овој години, зарадила је 80 рејтинг поена и два бала за женског велемајстора, а са екипом БАС–а, окитила се и титулом првака Србије. Како каже, да би дошла до тог циља, занемарила је друге обавезе, пре свих студије историје уметности, где су јој остала још два испита...

- И раније сам увиђала да по снази не заостајем за конкуренцијом па ни међународном, али сам тек ове године успела да се на најбољи начин организујем и финансирам велики број турнира – каже Љиља. – Тако је и успех прилично закаснио, али се надам да ће добри резултати тек доћи.

Куриозитет представља чињеница да је Љиља и даље без тренера. Све што је постигла, практично је урадила сама.

- Без стручне помоћи, тешко ћу решити питање репертоара шаховских отварања, што је мој тренутно, горући проблем. И поред свих потешкоћа, добила сам мотив за наставак каријере, и очекујем да ћу ускоро освојити преосталу норму и титулу велемајстора – каже на крају Љиља Дрљевић.

ЦРНА ГОРА ЗА ПАМЋЕЊЕ И ЗАБОРАВ

За две године проведене на црногорској рејтинг листи, Љиљу Дрљевић вежу како лепе, тако и ружне успомене.

- Опште је познато да у то време у Србији није било услова за развој младих талената. Било је и проблематичних одлука тадашњег селектора Ненада Ристића, а и подршка шаховских институција у Србији је изостала. Пошто породица није могла да ми помогне, прихватила сам понуду председника ШС Црне Горе Срђе Драгашевића да пређем на њихову рејтинг листу. Обећано ми је да ћу први пут у животу добити тренера, компјутер и учешће на јаким турнирима.

Како каже Љиља, није тражила ни динара, па ни потписала никакав уговор, иако су постојала обећања да ће као репрезентативка добити стипендију и додатно плаћен ангажман за клуб.

– Од свега тога, добила сам лап топ, и два наступа за репрезентацију, на ЕП на Криту 2007. године и Олимпијади 2008. Без обзира што сам рођена Београђанка и држављанка Србије, и што се поносим тиме, увек наглашавам да је Црна Гора постојбина мојих предака, место рођења моје мајке и очевих родитеља. Код мене, није постојала дилема у вези са патриотизмом, као што ни данас не постоји, иако сам поново, пре две године, променила шаховску рејтинг листу. Љиља тај период не може да заборави због великог губитка рејтинг поена, али и из још једног разлога.

- Остао је још је дан дуг... Наиме, посебно сам захвална интермајстору Јовану Тодоровићу који ме је нешто дуже од месец дана интензивно припремао за Олимпијаду у Дрездену, а уз мене, у једном тренутку је помагао и још три репрезентативке Црне Горе. Председник ШС Црне Горе, који је директно договорио услове ове шаховске сарадње, до данас није платио Тодоровићу.

СТАН МАЛИ ЗА ПЕХАРЕ И МЕДАЉЕ

Љиља Дрљевић је поникла у чувеној Партизановој школи шаха, а брзо су пристгли и први значајнији успеси.

Ређале су се победе на мушком турниру Омладинске наде, тријумфи на кадетским првенствима Београда и Југославије до 16 и 18 година, два пута за редом, била је омладинска првакиња државе уз две деобе првог места... Све то у времену када су та такмичења још вредела. Такође, Љиља је освојила и сребро на екипном првенству Европе у мађарском Балатону, уз златну медаљу за појединачни резултат на другој табли...

Последња у низу, освојена је у јакој конкуренцији сребрна светском студентском првенству у Цириху, што је велики замајац за академски шах у Србији.