|
Dragoljub Joksimović, Beograd, 12. mart 2011
Kompetentnost, dobronamernost i doslednost
Hvala mom omiljenom piscu humoreski!
Izgleda da često propuštam dobru zabavu zato što ne znam da baratam kompjuterima. Srećom, imam prijatelje koji mi povremeno jave ili pročitaju šta neki pišu o meni. Tako sam pre nekoliko dana saznao kako moj omiljeni pisac humoreski komentariše moj napis „Igrači glavni krivci za krizu“. Beskrajno hvala „poznatom šahovskom imenu, generalnom direktoru Rad holding kompanije“ i osvedočenom skribomanu (moja dopuna), intermajstoru Milošu Jovičiću, zato što mi je neargumentovanim prozivanjem pružio priliku da kompletnoj šahovskoj javnosti saopštim apsolutnu istinu o mnogo čemu.
Naročito molim poštovanog urednika ovog sajta da mi ništa ne izbacuje iz teksta. Jer, ako je pustio Jovičićev nemilosrdni pokušaj diskreditacije moje ličnosti, onda isti aršin treba da zadrži i za ovaj odgovor.
Elem, pošto ću biti veoma opširan i detaljan, nemam nameru da gubim vreme na njegove reminiscencije o stanju u našem šahu. Prelazim odmah na direktne primedbe i optužbe koje su upućene meni.
Najpre, zašto sam potpisao moj komentar kao „bivši selektor i nosilac nacionalnog priznanja“. Nisam želeo da se potpišem kao bivši urednik Šahovske rubrike „Politike“ zato što se stidim kako ova problematična rubrika danas izgleda. Naveo sam da sam bivši selektor da bi neupućeni shvatili da jako dobro poznajem igrače. Dodao sam i nosilac nacionalnog priznanja pošto mi je poznato da su zbog toga mnogi dobili čir na želucu. Zna se da sam strastveni pecaroš, pa sam hteo da vežbam van sezone. Zabacio sam rovca na trokrakoj udici i zaista, upecalo se nekoliko kapitalaca!
Odmah da pojasnim zašto sam dobio nacionalno priznanje koje toliko boli Jovičića da se „zgražava, traži ukidanje veoma sporne odluke i da darodavci snose zakonsku odgovornost“, dok se moje trenersko umeće potpuno diskvalifikuje.
Jovičić pripada onoj ogromnoj grupi zaslepljenih ljudi iz našeg mentaliteta koji sami postavljaju pitanja i sami daju odgovore, ne čekajući ni objašnjenja, ni provere. Dakle, proveo sam više od dvadeset godina družeći se sa šahistima distrofičarima i u svakom pogledu pomažući njihov napredak u jedinom sportu kojim mogu da se bave. Činio sam to od 1977. do 1998. godine iz humanih, etičkih i sportskih razloga. Za tu saradnju dobio sam više od trideset diploma i plaketa, a naročito su mi draga dva specijalna jubilarna priznanja kojima može da se podiči samo mali broj osoba.
Tri godine bio sam im selektor i trener i sva tri puta trijumfovali smo na evropskim šampionatima distrofičara! Dovodio sam da im drže predavanja i Borislava Ivkova, Ljubomira Ljubojevića, Branka Damljanovića i neke intermajstore. Naravno, da pre trideset godina napamet nije moglo da mi padne da će moja plemenita misija biti nagrađena nacionalnom penzijom!
I umesto da mi za takvo delovanje, za nesebičnu pomoć teškim invalidima, budu upućene čestitke u šahovskim krugovima – mnogi hoće da pojedu svašta od muke! Kao da sam ja kriv što je Ministarstvo sporta izjednačilo rezultate invalida sa zdravim sportistima. Eto, svaka čast Jovičiću i ostalim zavidljivcima.
Istovremeno, i on i drugi ćute za drastične pokušaje šminkanja i foliranja koji su učinjeni u našem državnom šahovskom savezu prilikom slanja dokumentacije za dobijanje nacionalnih priznanja.
Dalje, Jovičić piše da „Joksimović nikada nije bio selektor, odnosno, ali...“
Izabran sam za selektora naših šahista u januaru 2006. uz gotovo apsolutnu podršku svih reprezentativaca. U to vreme nisam govorio ni sa predsednikom ŠSSCG Dejanom Stablovićem, niti sa generalnim sekretarom Vladimirom Šakotićem. Međutim, moj program i podrška igrača dobili su prednost u odnosu na krajnje nerealne finansijske i ostale zahteve mojih konkurenata Ivana Markovića i Dejana Antića.
Jedini sam od selektora u minuloj deceniji proklamovao jasne kriterijume za izbor u nacionalni tim. Uspeo sam da ostvarim maltene idealan kolektivni duh, čak i među onim igračima za koje se zna da se od malih nogu ne podnose. Na žalost, u želji da poboljšam njihov ponižavajući status, da im vratim dostojanstvo, neoprezno sam dodao da ću im do 1. aprila da obezbedim tri hiljade evra honorara. Maliciozni zlobnici i moji dušmani jedva su dočekali da obezvrede korektnu zamisao o pravednoj nadoknadi igračima i da koriste otrcano poređenje sa prvoaprilskom šalom. Naravno, i da za mene kažu da sam kupio funkciju kapitena.
Kada sam 2. maja smenjen zakulisnim mafijaškim dogovorom da Nikola Sedlak bude šesti član ekipe umesto Miloša Perunovića koga sam ja odredio – rečeno je da nisam obezbedio novac. Laž! Verovatno bih sakupio i svu 21.000 evra, što mogu i danas neki ljudi da posvedoče. Istina je, ipak, da niko nije žurio sa uplatama. Kod nas je nepisano pravilo da se novac uvek uplaćuje u poslednjem trenutku.
Uzalud su igrači protestovali što niko njih nije pitao. Svi su, osim Markuša, kao što znate, otkazali odlazak na Olimpijadu u Torino. Pored njih, i još desetak jakih velemajstora. Dakako, nađeni su štrajkbreheri za bruku našeg šaha.
Igor Miladinović je u ime svojih kolega izjavio sledeće: „Nismo selektora izabrali zbog para, već zbog njegovih stručnih, moralnih i ljudskih kvaliteta!“ Stoga, i dan-danas se ponosim svojim kratkotrajnim selektorskim delovanjem.
Uzgred, sećate li se kako je Miloš Jovičić završio svoju selektorsku karijeru. Pred Evropsko prvenstvo u Leonu (Španija) zbog nedostatka sredstava, reprezentativci su rekli da im ne treba selektor Jovičić i da on ostane u Beogradu. Jovičić je, valja priznati, to dostojanstveno prihvatio i potom podneo ostavku...
A izabran je pre Olimpijade u Istanbulu 2000. godine. Važno je istaći da je tada predsednik ŠSJ bio Ivan Sedlak. Videće se kasnije zašto.
Povodom Jovičićevog postavljanja ja sam napisao opširan komentar u kome naslov sve govori: „Vežbalište za amatere“. Kao da sam novog saveznog kapiteta ubo u aortu. Otad Jovičić ne može da me gleda očima. To me baš briga, ali zašto se služi neistinama!
Po ko zna koji put navodi da „grubo i bez validnih dokaza Joksimović napada Nikolu Sedlaka o nekakvim dogovorenim ishodima partija“.
Alo, bre, Miloše, ne budi smešan! Pa zašto stalno mene prozivaš? Zašto ne pitaš za istinu Ivana Ivaniševića i Branka Damljanovića. Možeš i Kosića, Antića i još neke učesnike tog šampionata u Subotici. A Danilo Milanović, koji je tada boravio kao sekundant Miroslava Markovića, odmah je rekao: „Ja ću, Jokso, da Vam svedočim na sudu!“
Zar ti misliš, Miloše, da bih ja kao iskusan novinar smeo da pišem o tome da je to netačno? Zašto se ne pitaš kako to da javni tužilac i bivši ministar nije podneo tužbu protiv mene zbog klevete! Stvarno, nemoj više da ispadaš neinteligentan.
Tako je Milunka Lazarević htela da pomogne svom prijatelju Ivanu Sedlaku, pa je zvala Damljanovića i Ivaniševića: „Znate, ono što Joksa piše za Sedlaka, je li to tačno?“ Kada je dobila potvrdni odgovor već deset godina ćuti o tome...
Džudista? Pa, ja sam samo ispunio svoju novinarsku dužnost da ga prvi predstavim kao novog sekretara. Stvarno je ostavio dobar utisak. Ali, otkud ja mogu da znam šta će posle biti. Ljudi se ožene, pa se posle izvesnog broja godina strašno iznenade. A u Irak sam putovao u oktobru 2002. bez ijednog dolara honorara kao PR menadžer saveza, po izričitom zahtevu predsednika ŠSSCG Božidara Ivanovića koga Jovičić uopšte ne pominje. Već u januaru, podneo sam pismenu ostavku na dužnost u savezu, upozorivši Ivanovića da je stanje katastrofalno. On se pravio slep i gluv...
Krišan? Pa on je u to vreme bio svetska senzacija! To je za mene bio profesionalni izazov da prihvatim poziv za gostovanje u Kladovu i obavim ekskluzivni intervju s njim. To sam i učinio, ali dok sam se ja vratio u Beograd Krišan je uhapšen i razgovor o tome da će da kupi FIDE postao je bajat. No, zašto Jovičić ne kaže ko je bio organizator turnira, ko je sve igrao i kakve su rezultate postigli? Valjda je Jovičiću mnogo lakše da koristi paušalnu ocenu da su „novinari za sve krivi“. Osim toga, turnir je bio regularan osim za Krišana, koji je „zbog bolesti“ igrao u svojoj sobi o čemu sam izvestio.
Što se tiče moje kompetentnosti stvarno je neukusno da pričam gde sam sve bio i šta sam sve radio za 34 godine profesionalnog bavljenja šahom. Pa da sam marsovac nešto bih naučio.
Dobronamernost? Čini mi se da jedino Miloš Jovičić nije shvatio da šaljem poruku igračima da budu složni i da se posvete borbi za egzistenciju, a ne da njima manipulišu raznovrsni šahovski šibicari.
Doslednost? Ja stalno pišem isto. Jovičić je, pak, u svom privatnom časopisu tako nagrđivao rukovodstvo ŠS Beograda, mnogo oštrije od mene. Bio sam spreman da skinem kapu pred njim. Kad, gle, čelnici ŠSB dadoše valjda neku kintu za pomoć Jovičićevom časopisu, a on im se, dosledno i moralno, pridruži u Izvršnom odboru ŠSB
Da bi čitaocima bilo potpuno jasno o kakvoj osobi je reč moram da napomenem da je u svojim izdanjima „Šahovski žurnal” i „Moderni šah” najmanje dvadeset puta razlagao nekakve izmišljene konstrukcije o meni. Ovaj inženjer koji bi izgleda mnogo voleo da bude i novinar, a ne drži se osnovnih pravila novinarstva, nijednom se nije setio da me pozove na razgovor za njegove časopise, odnosno da se čuje i druga strana. Takođe i sada ništa bitno ne demantuje iz mog napisa „Igrači glavni krivci za krizu“, već pominje moju penziju, Krišana, džudistu...
Lepo je što je i sam priznao da je moj članak izazvao posebnu pažnju. Nesvesno mi odaje svojevrsno priznanje. Ali, grdno je pogrešio u zaključku. Ne boj se, Miloše, meni u 65. godini života ne pada na pamet da se nešto angažujem u šahu.
Na kraju, naglašavam da sam ubeđen da Miloš Jovičić nije loš čovek, iskvaren. On je samo bolestan! Boluje od patološke ambicije, patološke sujete. Zato sam spreman da, kao što poklanjam deo svoje nacionalne penzije distrofičarima, kao jedan od retkih nosilaca, da finansijski pomognem i Miloševo lečenje. Valjda ću posle toga moći mirno da pecam somove i štuke na Tamišu. Ne želim ubuduće ovako besmislenu polemiku. Nije moj nivo. To je niža klasa!
Zbogom
Dragoljub Joksimović
zvani Pera Karera
| 
