Поштовање за велемајстора

26.12.2019 /   Илић, Слободан С (2035)

Измиче година, наша мала шаховска комуна затвара годишњи биланс. Играло се, играло се индивидуално, колективно, класично, убрзано, брзопотезно, у домаћем и страном амбијенту, генерацијски широко са исходима углавном у распону стандардизованих домета. Наду у потенцијални врхунски узлет који би нас изместио из рутине преносимо на време које тек треба да стигне. Мала смо заједница мање више се међусобно сви знамо и без обзира на ретка сусретања, заједничким припадањем истој вери драгоцени смо једни другима. Пред сам крај године изгубили смо дугогодишњег лојалног члана , напустио нас је велемајстор Мирослав Тошић. Текст који следи посвећен је његовим сенима.

ПОШТОВАЊЕ ЗА ВЕЛЕМАЈСТОРА

У новембарски понедељак у подне уз опело и присуство већег броја локалних и нишких шахиста на малом сврљишком гробљу сахрањен је велемајстор Мирослав Тошић. Погребу су присуствовали и представници шаховског савеза Србије, присутна је била и његова бивша супруга руски велемајстор Марија Манакова. Тужне слике, трагична прича. Брига за здравље Тошићу никад није била приоритет, баш напротив имао је према њему изражено аутодеструктиван однос у коме тело није имало шансе да на дуже време претекне Испраћен је у атмосфери жалости и неверовања са једнодушном констатацијом изговореном и одћутаном да је био одличан шахиста, јак велемајстор али пре свега поштењачина, наивчина једном речју добар човек. Да, и уз све то био је и ходочасник без јасног смера, псеудофилозоф, поетска душа, провинцијски сањар у трајно неразрешеном односу са својом локалном средином коју је силином своје надарености далеко превазишао, али од чијег ограничавајућег утицаја никад није успео да се до краја отргне. Пренаглашена индивидуалност и номадска природа нису га на дужу стазу задржали ни у нишком шаху где је формацијски највише припадао. Иза свих његових улога и интеракција развијала се и до пред саму смрт трајала једна храбра, оригинална шаховска каријера, контроверзна у порукама, расејана успонима и падовима, перманентно егзистенцијално оптерећена, никад довољно финансијски и породично стабилна да у потпуности разигра свој неоспорни потенцијал.

Шаховски се препознао релативно касно, тек у средњој школи, али кад је “вирус ушао у крвоток” врло брзо га је преплавио и постао састојак од кога је до последњих дана био завистан. Посматрајући његове дебитантске партије на омладинској табли нишког клуба, сећам се као данас тих речи, покојни велемајстор Шаховића коментарисао је у свом стилу: “од овог сељачета ће се направити јак играч”. Као да је наслућивао будућег шаховског двојника који га је по дубинском схватању игре, ноншалантном односу према теорији, глорификовању личног неусавршавања и потпуном игнорисању спортског начина живота скоро дословно прекопирао. Без шаховских учитеља, ван стандардизованих оквира напредовања кроз кадетска и омладинска такмичења, стално у размеђу локалног провинцијског клуба који му је обезбеђивао скромну апанажу и сезонских наступа у јачим клубовима који су му доносили само привремену егзистенцијалну релаксацију, Тошић је монашком доследношћу корачао својом шаховском стазом. Половни компјутер је набавио много времена након што је постао велемајстор и то не из аутентичне потребе (имао је аверзију према “шаху ван шаховске табле”) већ више због притиска својих шаховских другара. Основна шаховска литература му се углавном састојала из разноразних часописа које је довлачио са бројних турнира одиграних у Русији, корисних за његов модел студирања, али истовремено и погодних да се у тренутцима финансијске кризе без жаљења понуде за откуп. Али ако се у “ваниграчком миљеу” понашао аматерски ноншалантно, кад крене игра и “табла почне да дише” претварао би се у врхунског професионалца, фанатично фокусиран на актуелну шаховску тему, неуморно ангажован у трагању за најлогичнијим решењима, будан и спреман да се у трену прилагоди промени ритма и динамским захтевима позиције. У више наврата сам имао прилику да се у то лично уверим, одиграли смо доста турнирских партија. Увоштен монализин осмех сусретао ме је кад год подигнем главу, кроз њега се несвесно маскирала креативна одсутност. Чести пушачки излети у међупотезима његових партија били су својеврсна демонстрација “месечарског транса” у коме је он са несмањеном концентрацијом и у пушачкој зони играо своју партију.

У току своје шаховске каријере која је трајала више од четри деценије Тошке је на разноразним домаћим и страним локацијама одиграо безброј партија и турнира у свим форматима. Борио се беспоштедно и равноправно са више генерација почев од оне најславније (Глигорић, Ивков, Матуловић, Марјановић...) коју је испратио у одласку, преко трајно присутне (Дамљановић, Рајковић, Абрамовић, Дражић, Цветковић...) са којом се највише рвао, па све до репрезентативно актуелне (Иванишевић, Перуновић, Седлак...) и већ афирмисано надолазеће (Радовановић, Зајић, Вук Ђорђевић..). Најбоље је играо у периоду 1995-2000, био је на прагу репрезентације, добио је велемајсторске акредитиве, догурао до свог максималног рејтинга 2525, под бомбама 1999 године освојио шампионат земље. У то време му се родио син, осам година је провео у браку са руском шахисткињом Маријом Манаковом чија је динамична уметничка природа умногоме утицала на ослобађање његових потиснутих потенцијала. Неко време је живео у Москви, направио контакте који су му омогућили више наступа на руским турнирима, посебно је био радо позиван на традиционална шаховска сусретања у Чељабинску. Нажалост као и многи неисказани таленти у нашем шаховском поднебљу није озбиљно схватио свој животни моментум. Последично није га ни оплодио. Аутодеструктивне силе његове природе полако су почеле да преузимају примат, чежњиво је трагао за оригиналном формулом “надуспеха” све више се утапајући у псеудофилозофску летаргију. Заљуљала му се вера, не толико у саму игру колико у сопствену достојност да у њој учествује. Полако је почео да пресушује извор инспиративне енергије, резултати су му изгубили континуитет, до самог краја каријере намах би блеснула понека блистава креација али би се попут на трен осветљеног бисера врло брзо утопила у сивило просечности. Ма колико парадоксално звучало Тошић је и поред своје опсесивне такмичарске ангажованости своје примарно шаховско време трошио на контемплацију, шаховско сањарење, на размишљање о шаху у општем значењу. Неостварена амбиција му је била да постане селектор женске репрезентације уверен (и вероватно ободрен искуством заједничког живота са нашом дугогодишњом репрезентативком) да би у том миљеу његове “универзалне шаховске идеје” најинтензивније доживеле стваралачку применљивост. Визионарски је глорификовао значај психолошког самоувида и трагања за сопственим уметничким могућностима као важног услова за врхунске домете. Веровао је да су жене најпријемчивије за такве утицаје и кад год би се заталасало око “женског селекторства” напаљено би ми предлагао рад на психолошком програмском пројекту, као ексклузивном адуту кандидатуре. Наравно дотични се никад није покренуо, просто из разлога што основном услову за његово остваривање, лобирању, административним сплеткама, анимирању шире шаховске јавности и личном маркетингу није био логистички нити карактерно дорастао.

Велемајстор Тошић је био шаховски самоук, необична и оригинална фигура, Његовим одласком наша мала шаховска заједница изгубила је верника на кога се увек кад је у питању шаховска професија у сваком аспекту њене применљивости могло рачунати. До последњих дана није га напуштала увереност да се спасоносна тајна осмишљеног живљења крије у шаху, илузију њеног потенцијалног откриће оставио је у аманет будућим генерацијама. А нама са којима је током свог шаховског века растао, дружио се и играо остаје легат његових оригиналних партија, трајно сећање на племенитог човека и другарска обавеза да “ако некад сретнемо Марију” испратимо поетични наслов лирског документарца који је снимио и посветио својој бившој супрузи и по добру га поменемо.