Dragoljubu Mihajloviću priznanje ŠSS za životno delo

13.11.2022 / IM Petronijević, Zoran (2405)

Dragoljubu Mihajloviću priznanje ŠSS za životno delo

Postoje ljudi koji kroz život koračaju tiho, nečujnim koracima, i čini se da je ono što rade sasvim obično, nevažno i nepotrebno. Tek kada njihov rad iz nekog razloga prestane, kada se malo odmaknemo (kako je veliki Njegoš pevao: „Ko na brdu ak’ i malo stoji, više vidi no onaj pod brdom...“), polako uviđamo značaj i njihovu vrednost.

Jedan od takvih tihih i nenametljivih ljudi (po Aleksandru Ivanoviću “ljudi sjenke”), kada govorimo o šahu u Nišu (i više od toga, u Srbiji i nekadašnjoj Jugoslaviji), svakako je junak ovog skromnog teksta, Dragoljub M. Mihajlović. On je davne 1993. godine otišao u zasluženu penziju, ali ono što je tokom svoje karijere uradio za šah u Nišu, Južnoj Srbiji, Srbiji i Jugoslaviji je za duboki respekt i poštovanje. Toliko zadivljjuće, da ga se, mimo našeg dobro znanog srpskog običaja da često zaboravljamo i nipodaštavamo veličine, Šahovski savez Srbije “setio“, i na svojoj svečanoj sednici povodom 74 godina svog postojanja, dodelio nagradu za doprinos šahu u Srbiji. Upravo ova Nagrada je dobar povod da se prisetimo ovog skromnog pregaoca šaha,  da se podsetimo obima njegovog rada, da mu na taj način uveličamo slavlje, i kažemo jedno veliko hvala.

Dragoljub M. Mihajović je rođen u Bitolju, 1932 godine, od oca Miodraga (rođenog Nišlije) i majke Radmile. Otac Miodrag je bio pravoslavni sveštenik, i kako je studije teologije završio na tada prestižnom Teološkom fakultetu u Bitolju, tamo je i našao svoje prvo zaposlenje. U tom orijentalnom makedonskom gradiću, Dragoljub je proveo svoje prve tri godine života, i od 1935. godine živi u Nišu, i svoju sudbinu vezuje za ovaj grad. Živi životom svog grada, proživljava i lepe i ružne događaje u ovom gradu (tako na primer, preživljava okupaciju, kao i dva bombardovanja svog grada: ono prvo, savezničko, 1944. godine, i ono drugo, bombardovanje NATO pakta, 1999. godine).

U Nišu se školuje, završava Višu pedagošku školu, smer nastavnik istorije i geografije. Jedan naizgled nevažan događaj iz mladosti ostavio je neizbrisiv trag u čitavom njegovom životu. Naime, prijatelji njegovih roditelja, porodica Sokolov, je bila čest gost u njihovom domu, i jednog dana njihov sin Sreten Sokolov ga upoznaje sa pravilima šaha, i od tada pa do danas, opčinjen drevnom igrom, Dragoljub ne prestaje da se druži sa njom. Ova igra bila mu je profesija punih 32 godine.

Inače, Dragoljub je otac dva sina, jedan živi i radi u Nišu a drugi je doktor elektronike i svoju sreću je našao u Velikoj Britaniji. Supruga, Miroslava, preminula pre nekoliko godina, uvek ga je podržavala u svemu što je šah od njega zahtevao. Dragoljub, čovek raznostranih talenata, prižio je šahu svoju dušu i iskazao se  u više oblasti. Bio je pre svega aktivan igrač, onda veoma uspešan sudija, organizator, učitelj šaha (instruktor), prevodilac i izdavač šahovske literature, pisac.... Praktično sve što u šahu može da se bude.

Kao akativan igrač, Dragoljub Mihajlović je došao do titule Majstorskog kandidata (treba napomenuti da je u to vreme to bila respektabilna titula). Tri puta se okitio naslovom prvaka Niša (1954, 1955. i 1959.), i jednom je bio prvak kluba. Na ekipnim takmičenjima igrao je isključivo za niške klubove ( Trgovački, od 1961. Železničar, MIN i Student) i odigrao je 350 zvaničnih ekipnih mečeva, što predstavlja svojevrstan rekord. Svojim najvećim uspehom smatra rezultat na polufinalu uže Srbije u Smederevskoj palanci (1955. godine), kada se kvalifikovao  za finale prvenstva Srbije. Finale je bilo održano u  Kraljevu iste godine. Osvojio je respektabilno  7. mesto, iza Predraga Ostojića (koji je kasnije postao Velemajstor) i Tomislava Rakića (kasnije postao Internacionalni majstor). Dok je bio na odsluženju vojnog roka, učestvovao je na polufinalnom prvenstvu BIH (1956. godine), i kvalifikovao se za finale, koje nije igrao zbog vojničkih obaveza. Treba spomenuti da se Mihajlović sa zadovoljstvom priseća i simultanke u Banja Luci 1956. godine, kada je remizirao sa budućim svetskim prvakom Tigranom Petrosjanom.

Pored aktivnog učestvovanja na turnirima, Mihajlović je bio 15 godina sekretar klubova Trgovački, odnosno Železničar, i za to vreme organizovao je, pored ostalog, i 15 prvenstava Niša. Bio je i sekretar Opštinskog i Sreskog šahovskog saveza Niša, i bio jedan od najmlađih članova Plenuma (kasnije Predsedništva) Šahovskog saveza Srbije. Svestan važnosti informisanja, Mihajlović je objavljivao tekstove u Narodnim novinama i Politici. Davao je izveštaje i Radio Nišu i tako kroz širio etar najvažnije šahovske događaje.

Mihajlović se dokazao i kao vrstan šahovski sudija. Sudijsku karijeru započeo je 1963. godine, kada je položio za klupskog sudiju u Nišu, a republički sudija je postao 1966. u Beogradu. Savezni sudija je postao 1971. godine u Vrnjačkoj banji (tada je bio jedini sudija sa ovim zvanjem u Nišu). Najvišim sudijskum zvanjem – Međunarodni sudija FIDE – okitio se 1979. godine, kada mu je FIDE dodelila ovo zvanje na svom redovnom kongresu u San Huanu u Portoriku. Sudio je sve vrste takmičenja, od onih najnižeg ranga, do najvišeg: do mečeva kandidata. Spisak mečeva i turnira koje je sudio je prevelik, tako da ćemo za ovu priliku da se ograničimo samo najznačajnijim: sudio je 5 takmičenja FIDE (3 Olimpijade: u Skoplju 1972, u Solunu 1984. i Novom Sadu 1990. godine, Zonski turnir za šahistkinje u Ćupriji 1981. godine, i meč kandidatkinja za titulu prvaka sveta između Nane Joseliani i Žuže Vereci, u Donjem Milanovcu 1984. godine), sudio je 7 velemajstorskih turnira u Nišu, ženski šampionat Jugoslavije u Aranđelovcu 1983. godine, kao i meč slepih šahista SSSR-Jugoslavija. I kao sudija pokazivao je svoj karakter i bio tih i nenametljiv. Pokazivao je zavidno poznavanje pravila i finesa igre, i dobro je razumeo potrebe šahista. Turniri koje je sudio proticali su besprekorno.

Kako je njegova posleratna generacija oskudevala u šahovskoj literaturi, Mihajlović je duboko razumeo značaj kvalitetne literature kako za napredak igrača, tako i za čuvanje i širenje i informacija (hronike).

Napisao je 4 knjige, uglavnom hronike, u kojima je uglavnom sakupljao rezultate niških šahista. Kako je po obrazovanju istoričar, duboko je razumeo značaj arhivskog materijala za Istoriju, i napisao je knjigu pod nazivom Niški šahovski klub 1944-1969, koja je objavljena 1971. godine u Nišu. U tri knjige objavio je sve najznačajnije rezultate niških pionira od 1960. do 1992. godine:

Sve ove knjige imaju neprocenjiv značaj za istoriju niškog (i ne samo niškog) šaha.

Kako dobro govori Ruski jezik i poseduje zavidnu šahovsku bibilioteku, okušao se i kao prevodilac šahovske literature. U ovoj oblasti, Mihajlović je ostavio dubok trag, i  nesumnjivo je najznačajniji prevodilac šahovske literature u Južnoj Srbiji. Mnogi poznati šahisti učili su šahovsku premudrost iz njegovih prevoda. Izdavačku delatnost je započeo 1966. godine, kada je objavio svoju prvu knjigu prevedenu sa ruskog,  Kombinacije i zamke u otvaranju (autor B. S. Vajnštejn). Knjiga je bila veoma popularna među šahistima i doživela još dva izdanja: 1969. i 1987. u Zagrebu (izdavač je bio tada jedna od najboljih izdavačkih kuća šahovske literature, Šahovska naklada). Naredna knjiga je bila Kombinacije u središnjici (autor Bondarevski I. Z.), izdavač je bio Sportska knjiga - Beograd. I ova knjiga je doživela tri izdanja: 1969, 1975. i 1984. Sledeća knjiga koju je objavio bila je Šah zanimljiva igra (autor Panov, V. N.) u sopstvenom izdanju, 1970. godine u Nišu, kao i značajnu knjigu O psihologiji šahovskog stvaralaštva (autor Krogijus N. V.) 1973. godine. I sa ovom knjigom je bio uspešan: knjiga je doživela još dva izdanja: Sportska knjiga - Beograd, 1981. i 2005. godine. Sledeća knjiga koju je preveo bila je Laboratorija šahiste (Suetin A.S.), u sopstvenom izdanju, 1980. godine u Nišu. Zajedno sa Dušanom Kojićem izdaje jednu od najznačajnijih knjiga o šahu svih vremena, legendarni Moj sistem u praksi (autora Aarona Nimcoviča. Moj sistem – istog autora - je takođe preveo, ali nikada nije objavio prevod, obzirom da je Dušan Kojić već bio objavio sopstveni prevod). Devedesetih godina prošlog veka  prevodi dve značajne knjige Romanovskog: Središnjica Kombinacija i Središnjica plan. Nakon toga, objavljuje dve značajne knjige Aleksandra Aljehina: Njujorški turniri 1924 i 1927 u jednoj knjizi. Poslednje dve knjige koje je objavio bile su Ocena pozicije (autor Lisenko), i Remi (autor Verhovski L. S.). Takođe godinama čuva i 4 prevedene knjige koje do sada nije štampao: Međunarodni turnir velemajstora 1953, (antologijsku knjigu Davida Bronštejna),  Pešačke završnice (Averbah), Estetika šaha (Linder), kao i jednu od najvrednijih knjiga Petrosjan-Spaski 1969, (Bondarevski, Boleslavski). Prava je šteta da se nije našao izdavač za ova vrhunska ostvarenja. Mihajlović je pažljivo birao literaturu koju je prevodio, i može da se kaže da nije imao ni jedan promašaj: sve ove knjige su, zbog njihove vrednosti, lako nalazile put do čitalaca. Takođe, zbog svog prirodnog osećaja za jezik, kao i nesumnjivog obrazovanja, njegovi prevodi pogađaju suštinu, rečenice jasne i jednostavne, bez nepotrebnog kitnjastog stila, pravo su zadovoljstvo za čitaoce.

I sve ovo do sada navedeno nije i najvažnije što je Mihajlović uradio za šah. Najveći Mihajlovićev doprinos je u organizaciji, razvoju i širenju pionirskog šaha u Nišu. Kao pedagog, radio je u Pionirskom domu Stanko Paunović i od 1960. godine organizovao pionirska prvenstva Niša, zaključno sa 1992. godinom. Svojom duboko istoričnom svešću, sačuvao je sve tabele svih turnira, mečeva i simultanki koje je organizovao i objavio ih u svojim gore spomenutim Hronikama. Idejni je tvorac i organizator pionirskih prvenstava Srbije (prvo u Niškoj Banji, 1961. godine) i Jugoslavije (Niš, 1963. godine), kao i Prvog ekipnog prvenstva osnovnih škola Srbije (Niš, 1962. godine).

Takođe je organizovao i vodio pionirsku školu šaha u Pionirskom domu Stanko Paunović. Njegovi učenici su postajali Velemajstori, Internacionalni majstori, majstori, pobednici raznih turnira, od omladinskog prvenstva sveta, preko šampionata Jugoslavije, do najrazličitijih otvorenih turnira. Oni koji nisu napredovali u šahu, postajali su poštovani građani sveta (Ambasadori, profesori, Lekari….) i čuvaju uspomenu na svoju dečačku ljubav, na šah i svog učitelja šaha Dragoljuba Mihajlovića.

Zahvaljujući, pre svega, Mihajlovićevom predanom radu sa pionirima, dugo godina niški šahisti su bili pobednici ili pri vrhu tabela u pojedinačnoj i ekipnoj konkurenciji pionira, omladinaca i omladinki, i kasnije seniora. Niš je dugo godina bio respektabilni centar šahovskih zbivanja.

Mihajlović je nosilac mnogih priznanja: republičke nagrade Šahovskog informatora, zlatne značke Šahovskog saveza Srbije, plakete Šahovskog saveza Jugoslavije, Oktobarske nagrade SOFK-e Niša 1972. i td. I sada mu je, u 91. godini života, zasluženo, za životno delo, dodeljena i ova prestižna nagrada – Povelja Šahovskog saveza Srbije za izvanredan doprinos razvoju šaha i njegovoj popularizaciji.

Mihajlović živi svoje penzionerske dane u Nišu i, naravno, sa pažnjom i zanimanjem i dalje prati šahovska događanja. Poželimo mu dug život, sreću i i zdravlje.

IM Petronijević Zoran