Sećanja 2

05.01.2023 / FM Bojković, Slobodan (2146)

01.01.2023 / FM Bojković, Slobodan (2146) : Sećanja 1

SEĆANjA uz priče o jednoj varijanti Karo-Kana

drugi deo

Srpske podeljenosti pratile su i moju familiju po očevoj liniji. Pradeda mi je bio radikal, deda član Demokratske stranke, stric budući komunista, a otac simpatizer koji je ubrzo iskusio sve mane sistema. Sa ispravljanjem „krivih Drina“ i brzim jezikom, još na izvoru informacija kao knjigovođa, i sposobnošću da odmah uoči malverzacije, više puta je ostajao bez posla. Zato sam, i pored širokog kruga interesovanja, morao umesto gimnazije da upišem srednju stručnu školu. Niška srednjotehnička škola „Nikola Tesla“ je u to vreme bila jedna od najboljih u Jugoslaviji. Po prirodi i sanjalica, zaljubljen u zvezdano nebo, izabrao sam mašinstvo da bih studirao raketnu tehniku. Tome je doprinelo i slanje Jurija Gagarina u orbitu oko Zemlje. Međutim, ubrzo sam uvideo da sam pogrešio u izboru i da je Nikola Tesla moj pravi uzor i izbor.

Na četvrtoj godini te 1963/1964. školske godine, sa samo dva časa matematike u odnosu na pet časova nedeljno na prirodno-matematičkom smeru u gimnazijama, bio sam hendikepiran. Usmerio sam se na pripremu za Elektrotehnički fakultet. Pobeđujem na sreskom takmičenju iz matematike, a na republičkom shvatam da se naveliko vrši diskriminacija u odnosu na đake iz provincije. Beogradski đaci nisu mogli da sakriju oduševljenje da su im zadaci na takmičenju bili poznati, i za njih je rešavanje bilo samo stvar pamćenja i rutine... (Ista je situacija bila i sledeće godine, kada je moja buduća supruga, pobednik sreskog takmičenja, otišla na republičko takmičenje.)

Želja da posetim Moskvu i Lenjingrad ostvarila mi se te, 1964. godine. Maja meseca obavešten sam da ću, zajedno sa Bojanom Kurajicom i Goranom Antuncem (pobednikom omladinskog prvenstva 1963), ponovo braniti boje Jugoslavije u tradicionalnom meču sa šahistima SSSR-a. Šah praktično nisam igrao, i koristim priliku da igram na kupu Maršala Tita u Puli. Prethodno uzimam diplomski iz grejanja, jer je bilo najmanje crtanja, uz ispisivanje teksta tehničkim slovima. Po povratku sa takmičenja u Puli, bez ijednog odlaska na konsultacije kod profesora, bivšeg direktora škole, predajem diplomski na takozvanom „mesarskom pausu“ (koji je jedini bio dostupan „na malo“ u knjižarama). Rad kasnije branim. Iako je proračun bio 100% tačan, zbog lošeg estetskog izgleda diplomskog, a i zbog drugih okolnosti, da nije bilo profesorke matematike da me u komisiji brani, zamalo da odem na popravni. Ali to, sa predistorijom, zahteva malo dužu priču o bahatosti, zloupotrebi funkcija i moći ...

Kraće zajedničke pripreme reprezentacije održane su u Beogradu na Košutnjaku. Ponovo sam prilikom tih priprema i analiza, po mome subjektivnom viđenju, bio i svedok skrivanja najboljih odgovora kod aktuelnih varijanti. S obzirom da se radilo i o egzistenciji, bilo mi je razumljivo. Ubrzano sam odrastao... U Lenjingradu sam, posle Viktora Korčnoja, Leonida Štajna, Jurija Averbaha, Evgeni Vasjukova, Alekseja Suetina, None Gaprindašvili i drugih članova reprezentacije koji su bili u Rijeci 1963, upoznao predusretljivog Lenjingrađanina Borisa Spaskog - budućeg prvaka sveta 1969, zatim Efima Gelera, Lava Polugajevskog, Marka Tajmanova, ostale članove sovjetske ekipe, ali i druge šahiste, među kojima bih, zbog pohvalnih reči o mom talentu i srčanosti, izdvojio Aleksandra Koblenca - trenera Mihaila Talja. Mada u ekipu pozvan kao rezerva, uvršten sam u osnovni sastav zahvaljujući brojnim pobedama u brzopoteznim partijama protiv selektora reprezentacije, međunarodnog majstora i kardiologa, dr Srećka Nedeljkovića.

Protiv sovjetskih omladinaca odigrao sam pet partija i osvojio 3,5 poena, dok su Kurajica i Antunac osvojili 2,5 poena iz sedam partija. Tako je ostvaren nerešen ishod mini meča omladinaca, a ja sam, kao najbolji omladinac, dobio staklenu vazu sa posvetom. Uspehu su predhodile pobede protiv Vladislava Vorotnjikova i Levona* Ashotovič Grigorijana, uz tri remija iz izglednijih pozicija sa Genadijem Kuzminom, budućim trostrukim prvakom Ukrajine (a na prvenstvima SSSR-a drugim 1973, iza Borisa Spaskog, i trećim 1972, iza Mihaila Talja i Vladimira Tukmakova). *Levon i Karen Grigorijan su bili braća blizanci. U mojim partijama na šahovskim bazama česgejmz, 365čes i ostalim, navodi se Karen, a u knjizi „Druzja i soperniki“ iz 1967. godine, Levon kao moj protivnik u Lenjingradu 1964. i Vrnjačkoj Banji 1965. godine. Biće da je ovaj drugi podatak tačan.

A po povratku sa meča u Lenjingradu, sustižu me moje, privremeno potisnute, školske muke. Za upis na elektrotehničke fakultete je samo mašinsko-brodarska škola omogućavala upis, dok niška srednjotehnička, čisto mašinska zbog Mašinske industrije u Nišu, ne. A bilo je apsurda da je, konkretno, moj školski drug iz osnovne škole, gimnazijalac, posle položenog popravnog iz matematike, bez problema - prijemni ispit se nije polagao - upisao Elektronski fakultet u Nišu. A ja, zbog „neodgovarajuće“ škole, nisam mogao.

Srećom, da bi se dala šansa nadarenim radnicima sa najmanje trogodišnjim iskustvom, postojala je klauzula da i oni mogu da se posle uspešnog polaganja prijemnog ispita iz matematike, fizike i hemije upišu na fakultet. To mi je bila jedina šansa. Sa diplomom sa sreskog takmičenja iz matematike, i člancima iz novina o uspehu u Lenjingradu, nestrpljivo sam čekao prijem kod predsednika opštine. A kada je i taj dan došao, objasnio sam mu da jedino on svojim uticajem može da mi pomogne; kroz nekoliko dana dobio sam potvrdan odgovor. Omogućeno mi je polaganje prijemnog ispita sa KV i VKV radnicima, koji sam bez problema položio.

Za bavljenje šahom nije bilo vremena. Samo sam januara meseca 1965. igrao u meču omladinaca Jugoslavije i Mađarske u Splitu. Posle pobede u prvoj partiji na drugoj tabli, pretrpeo sam poraz. Na prvoj tabli je igrao Kurajica, koji je sigurnom igrom pobedio u obe partije.

Približavao se i junski ispitni rok, kada sam obavešten da ću igrati u tradicionalnom meču protiv reprezentacije SSSR-a od 5. do 15. jula u Vrnjačkoj Banji. Posle kratkotrajnog učešća na Kupu Maršala Tita krajem meseca maja, praktično sa ispita na fakultetu odlazim na par dana šahovskih priprema, i meč započinje. Posle remija u prvom kolu protiv Levona Grigorijana, u drugom pobeđujem mlađanog Andreja Lukina, da bih u sledeća dva kola remizirao sa istim protivnicima. Za peto kolo sam slobodan i posle ručka odlazim na bazen u Borjaku, na kome zaspim. U međuvremenu je sunce izašlo iza oblaka i meni su, za tih, otprilike, dva časa, potpuno izgoreli vrat i leđa. U neko doba dolaze, nalaze me i bude me. Kurajica je pokvario stomak, povraća, i ja moram, trčeći, na partiju protiv velike nade sovjetskog šaha, majstora Vladimira Tukmakova, koji je do tada (u prva četiri kola) dva puta porazio Albina Planinca i jednom Bojana Kurajicu. Bez pripreme, izgoreo, odabiram polukorektni španski gambit i u minijaturi, u 14 poteza, gubim. U sledećoj partiji u poslednjem, šestom kolu, u mojoj varijanti sicilijanke, Tukmakov kao crni nalazi ispravan odgovor. Ubrzo grešim u osetljivoj poziciji, i posle gubitka tempa gubim i partiju. Tako sam posle ta tri meča reprezentacija (1963. do 1965), sve vreme samouk, bez podrške ŠSJ, u duelima protiv talentovanih i treniranih sovjetskih omladinaca, umesto mogućih 9 poena iz 15 partija, na kraju ostvario skor od 8,5 poena iz 16 partija.

Nakon meča sa reprezentacijom SSSR-a u Vrnjačkoj Banji, usledio je revanš meč sa omladincima Mađarske u Budimpešti, krajem jula. Posle pobede u meču, usledio je noćni provod. Kurajica, koji nije podnosio alkohol, brzo se ošamutio; ali dobrodušan, kakav je bio, nikada nije pravio probleme. A epilog noćnog provoda je bio da su u jutarnjim časovima u studentskom domu, u kome smo bili smešteni, možda jedan do dva omladinca, u heteroseksualnom odnosu, izgubila nevinost... Navedeni događaji su izazvali veliki revolt selektora Nikole Karaklajića, od 1963. i upravnika centra za razvoj šaha u ŠSJ. U JŠG je, tek u kratkotrajnim „Vestima iz inozemstva“, objavljena štura informacija.

„Jugoslavija - Mađarska, omladinski meč na 10 tabli u Budimpešti, 23.-26. jula 11:9. Na 1. ploči igrao je Kurajica s Faragom 1:1. Najbolji rezultat od Jugoslavena postigao je Ostojić s 2:0. Posle meča posvetili su se jugoslavenski omladinci upoznavanju raznovrsnih oblika noćnog života Budimpešte, o čemu će sebi sliku sastaviti Disciplinski sud ŠSJ.“

Nakon ovakve reakcije, Kurajičin odlazak na Svetsko prvenstvo doveden je u pitanje. Ipak, zahvaljujući naporima i argumentima, pre svega, Milunke Lazarević iz Srbije, kao i ljudi iz ŠS Hrvatske, maske su spale. Kurajica je otišao na prvenstvo u pratnji Dražena Marovića, i Jugoslaviji doneo, posle Bore Ivkova i Bruna Parme, treću titulu svetskog prvaka!

Da li i zbog navedenog razvoja događaja, omladinski selektor Nikola Karaklajić - od šahista prozvan Kuka i zbog niskog rasta zvan i Kukica, a za upozorenje mlađim šahistima i Kara-Kuka - je nešto kasnije, možda kroz godinu dana, otpočeo putovanja u Singapur radi priprema njihovih šahista za učešća na olimpijadama od 1968. do 1974. godine. A i Tajland, sa masom siromašnih porodica, i lako dostupnih devojčica i devojaka, kao i dečaka i mladića, je bio u blizini...

Da sve nije crno-belo kako možda i subjektivno gledamo na svet i doživljavamo ga, pokazuju i nedavna saznanja. Nikola je do Drugog svetskog rata bio pitomac kralja Aleksandra, a otac mu je bio potpukovnik kraljeve vojske. Možda je i Nikola zbog toga bio jedna od mnogih žrtava Udbe, kao pogodno izabrana ličnost zbog znanja više stranih jezika, čestih putovanja u inostranstvo itd.? (Naime, oprobani metod svih službi je prikupljanje informacija o ličnosti, evidentiranje slabosti i mana, potenciranje istih uz navođenje na sve vrste poroka, a radi eventualnog ucenjivanja ako se skrene sa puta. A ukoliko se radi o porodičnim ljudima, na udaru je i porodica, a prvenstveno deca.) I da je možda i njegovo poznavanje novih trendova sa Zapada, gde su rok pratili seks i droga, korišćeno i za praćenje i kontrolu Rok pokreta u Jugoslaviji čija je ikona, kao muzički urednik i voditelj višegodišnjih radio emisija „Veče uz radio“, „Muzički automat“, „Sastanak u devet i pet“, kao i magazina „Džuboks“, Nikola bio. A što se šaha tiče, bio je prvak Jugoslavije 1955, član srebrne reprezentacije na olimpijadi u Moskvi 1956, kapiten srebrne reprezentacije na olimpijadi u Varni 1962, selektor reprezentacije od 1978.-1984. godine, međunarodni šahovski sudija, pisac odlične knjige o šahu „Da te pitam“ i još puno toga.

Približavala se i jesen 1965. godine. Znanje stečeno u srednjotehničkoj školi delom je doprinelo da sam, među 300 upisanih studenata, posle prve godine studija delio nagradu Elektronske industrije za najboljeg studenta na godini. Naime, jedini sam, te, a i u nekoliko generacija pre i posle, na Elektronskom fakultetu, dobio ocenu 10 iz mehanike kod gromade od profesora, doktora matematike i mašinstva, Danila Raškovića. Kako je profesor, pre svega, cenio logiku i tehnički rezon, podstičući kod studenata kreativnost u rešavanju problema, dozvoljavao je upotrebu udžbenika na ispitima; u konkretnom slučaju iz statike, kinematike i dinamike. Prilikom prvog polaganja, bez nekog uvežbavanja, sa tačno postavljenim formulama u zadacima, ali i netačnim brojčanim rezultatima pojedinih zadataka, dobio sam šesticu na pismenom ispitu, pa ispit poništavam, da bih, posle malo vežbanja, u sledećem roku dobio maksimalnu ocenu na pismenom, a i usmenom ispitu. U indeks mi je nadaleko poznatim, zelenim mastilom, bila upisana desetka. Zahvaljujući okolnosti da su još dva studenta, članova partije, imala isti prosek, a samo jedan od njih je dao sve ispite juna, pridružen sam njima, i novčani iznos nagrade je podeljen. Već sledeće godine je primenjen nenapisan kriterijum, da student, ako je jedini položio sve ispite juna (što ne mora da ima veze i sa stvarnim znanjem), i ako je član partije, ne deli nagradu kod istog proseka...

A što se nadaleko čuvenog profesora i inženjera, dr Danila Raškovića, tiče, s obzirom da je o komunistima javno govorio kao o represivnoj sili, obeležavajući crvenom bojom dejstvujuće sile na predavanjima, kada je izškolovao svoje buduće komunističke zamenike na mnogim katedrama, uklonjen je sa fakulteta u Beogradu i Nišu. A zbog svedočenja doušnika da je javno govorio da su muslimani veštačka komunistička tvorevina, a ne nacija, zaboga i u Mostaru, zbog tzv. verbalnog delikta - „govora mržnje“, pod stare dane završio je u zatvoru! A tamo su mu, u zatvor, njegovi naslednici i „kolege“ sa fakulteta, donosili međunarodne projekte, koje nisu mogli, nisu bili u stanju, da uspešno reše.

Varijantu sa Se4g3 na Sgf6 u Karo-Kanu, uz retko igrani potez - kasniju veliku rokadu, iz partije sa Vladislavom Vorotnjikovim 1964, primenio sam i krajem decembra na klupskom prvenstvu Srbije 1965. u Vrnjačkoj Banji protiv dr Petra Trifunovića, koji je tada igrao za „Mladost“ iz Smederevske Palanke. Posle žrtve skakača u 23. potezu na polju f7, efektno sam prvi put pobedio nekog velemajstora (u ovom slučaju višestrukog prvaka Jugoslavije, stamenog dr Petra Trifunovića, velikog majstora odbrane, ali i protivnapada - što je 1963. iskusio i legendarni Miša Talj). Partija je objavljena u šahovskom dodatku „Politike“.

Uzgred, nije mi poznato zašto, bar kod manje poznatih internacionalnih i nacionalnih majstora, u knjizi „Jugoslovensko šahovsko stvaralaštvo“, izdatoj 1976, u prikazanim pobedničkim partijama nisu stavljani bar inicijali imena igrača. Za šahovsku istoriju ja sam pobedio nekog nepoznatog Trifunovića, igrača bez titule. Zato se za tu partiju i moju pobedu dugo godina nije znalo, jer nije bila uvrštena u partije velemajstora dr Petra Trifunovića.

Drastična posledica odluke priređivača knjige (dr Trifunovića, Gligorića i drugih) da se uz prezime (a bez inicijala imena igrača), navode samo pobede, a ne i porazi, u registru partija predstavljenih igrača, jeste da je senzacionalna pobeda Ljubomira Jovića (prerano preminulog internacionalnog majstora - tada majstorskog kandidata) protiv proslavljenog Bore Ivkova (u francuskoj odbrani - omiljenom Borinom otvaranju) na Seniorskom šampionatu Jugoslavije u Vrnjačkoj Banji 1962, pripisana Jović Stanoju čak i u Borinoj knjizi „Crno na belo“! Može biti da se prilikom unošenja ove partije Bora Ivkov nije oslonio na svoje sećanje, nego na „Čes rizalts“, na kojem piše da je učesnik šampinata 1962. Stanoje Jović (rođen 1966) ?!

(Nastaviće se)

Varljivost sećanja: Predmet mehanika (statika, kinematika, dinamika) kod profesora Danila Raškovića bio je na trećoj godini studija, a ne na prvoj, kako sam greškom napisao.