Почивај у миру буразеру

18.04.2018 /   Илић, Слободан С (2001)

ПОЧИВАЈ У МИРУ „БУРАЗЕРУ“

Умро је Миодраг Милићевић Милићко. Стари друг. Фаца. Један од оних (данас их је тешко наћи и под микроскопом) који је урадио много за српски шах а да притом није имао потребе да свој допринос разглашава путем огласа. Неуморни ентузијаста, способан руководилац, елитни шаховски аматер спојио је у својој личности више супростављених профила које је са лакоћом усаглашавао и свакоме према актуелној потреби давао примат. Успео је да худинијевски измеша угледну друштвену позицију и шаховску посвећеност у ползу личног задовољства али и општег добра. Комбинација која се у данашњем свету посрнулог морала чини као недостижни и идеал

Милићко је био креатор и лидер златног доба крагујевачког шаха (период седамдесетих на осамдесете прошлог века) у коме је његов Раднички био равноправни члан респектабилног прволигашког друштва елитних клубова тада велике земље. Један од пионира шаховске децентрализације заједно са својим саборцима (Димитријевић, брат Бели, Чукић, Милошевић...) на делу је показао да тзв. провинција није имуна на врхунски шах. Још важније од такмичарских резултата у његовој режији створена је нарастајућа позитивна шаховска атмосфера, пуна енергије, планова, идеја која је изнедрила значајна имена српског шаха, велемајстора Барлова, интернационалне мајсторе Новоселског, Алексића, познате крагујевачке играче покојног Драгољуба Лазића..Рихтеровића, Комненића... Већина од њих га је играчки релативно брзо прерасла, али то је било најмање важно. Милићко им је омогућио здрав напредни амбијент, пружао константну подршку, веровао у њих...научио их је самопоштовању себе и противника, а то је за младог играча много битније од познавања форсиране варијанте у напр змајевој сицилијанци.

Уз Раднички и константно присутну Гошу из Смедеревске Паланке и наш клуб шк. Железничар је континуирано подижући ниво унутрашње организације временом постао конкурентан за чланство међу најелитнијим југословенским клубовима. Дошло је до директних лигашких дуела, они су ми пружили привилегију да се и лично упознам са Милићком, од тих раних седамдесетих кренуло је наше другарство. Био сам доста млађи и увек испуњен задовољством што ме је прихватао као другара. Не могу тачно да призовем слику конкретног упознавања, али зато одлично памтим негде у то време одигран лигашки меч у Умагу у коме су нас добили са пет разлике. У току меча севнула је варница везана за неправилно одиграно потез на једној од сениорских табли, Милићко се одмах укључио у расправу и то је била прилика да на делу упознам енергију и оштрину којом се брани свој став. И свој клуб. Животна пракса и одговоран посао научили су га техникама манипулације и кад би проценио да то користи клупским интересима спремно је вадио оружје. Временом, како смо се чешће сретали постали смо „буразери“, није ми сметало што сам ту почаст делио са армијом других са којима се Милићко дружио и уважавао. Увек је био спреман за добар штос, имао је ону животним искуством прављену ширину да га од срца прихвати и на свој рачун. Сусрети су нам увек доносили радост виђења, изменили ми по неку двосмислену поруку, пецнули један другог ако је за то било неког такмичарског повода и растајући се остављали неокаљану ведрину амбијента да успокојава неке друге људе. Две турнирске партије сам одиграо са његовим правим буразером (можда из тог аутентичног извора потиче универзалност буразерства за привилеговане људе) Предрагом Милићевићем- Белим, са Милићком ниједну, али сам га често гледао док игра. Главни мотив ми је била фасцинација (ваљда због тога што то мени није успевало) лакоћом трансформације којом је успевао да се од привредника, директора фирме, шаховског организатора, руководиоца, човека са милион паралелних обавеза конвертује у посвећеног играча фокусираног на конкретан проблем за шаховском таблом. Милићко је био солидан играч, ако ме сећање не вара краљева индијка је била што би енглези рекли његово парче колача. Због слабог вида деловао је успорено, у цајтнотима често и конфузно, али ма колико деловао погубљено никад га није напуштао здрав ментални став, да се ради о проблему који нико други сем њега не може да реши.

Растајући се овим текстом од Милићка са сетом дајем омаж и једном времену које је препознавало вредности и омогућавало људима од интегритета да своје потенцијале ставе у функцију напретка и општег добра. У Милићку шаховска култура на овим просторима имала је посленика који је својим деловањем оправдавао њено име и значење. Милићкови јуришници су наставили својим стазама, Барлов је животну срећу потражио у Шпанији, Алексић у Италији, Лазића више нема, као чувар ватре остао је Новоселски. Крагујевцем шпартају неки нови шаховски клинци. Легендарни Раднички преименовао се у Водовод. Нова времена донела су и своја правила. И своју меру вредности.